Кажу да је флоскула она чувена реченица „Дерби је нешто посебно“. Кажу они који га не осећају као прави навијачи Звезде и Партизана. Кажу они који никада његов крај нису дочекали у сузама и као покисли, односно они чијој радости није било краја када су њихови играчи у тунел Маракане или ЈНА на крају утакмице ушли као победници.

Дерби јесте нешто посебно. И увек ће бити. Зато је и назван, пророчки, „вечити“. Добијен дерби је утакмица која код навијача може да залечи све претходне ране настале у тој сезони.

Знају то овог петка, овог фебруара, ове године, навијачи Партизана. Знали су то навијачи Звезде оне 2012. када је Каду послао пројектил у гол Петровића у 93. минуту.

Има ли лепшег осећаја за једног навијача од дербија добијеног у надокнади времена, на стадиону ривала? За навијаче Звезде можда онај гол Панчева или аутогол Аугенталера. За навијаче можда Партизана она тројка Ђорђевића против Хувентуда. Знају то они који су доживели бомбу Кадуа, односно бомбу Мореире, зa реми, кoји је тaдa Пaртизaну и Грoбaримa вредеo кao пoбедa.

Кажем „можда“, јер се дерби схвата различито. Ипак, проценити по себи, процените по навијачима које знате и са којима се дружите, идете на утакмице. Када се дерби изгуби, и у шампионској сезони, можете након њеног завршетка, само због тих 90 минута рећи: „Није то то.“